Проводни полимери захтевају строгу контролу услова околине током складиштења да би се одржала њихова проводљивост и хемијска стабилност. Прво, температура је критичан фактор. Већина проводљивих полимера, као што су полианилин, полипирол и деривати политиофена, погодни су за складиштење на собној температури или ниским температурама (обично 0-25 степени). Високе температуре могу убрзати деградацију полимерног ланца или испаравање допанта, што доводи до смањења проводљивости. Друго, управљање влажношћу је подједнако важно. Прекомерна влажност може лако довести до тога да полимери апсорбују влагу и набубре, или чак подвргну хидролизи. Због тога се препоручује складиштење у сувом окружењу са релативном влажношћу испод 50%.
Изложеност светлости је такође фактор који треба узети у обзир. Јака ултраљубичаста или сунчева светлост могу изазвати ломљење или оксидацију полимерног ланца, чиме се мења проводљивост. Због тога треба користити светло-отпорне, херметички затворене контејнере, као што су смеђе боце или светло{3}}отпорне кесе да би се смањио утицај светлости на материјал. Директан контакт са јаким киселинама, јаким алкалијама, оксидантима и металним јонима такође треба избегавати како би се спречиле хемијске реакције које могу оштетити структуру полимера.
За проводљиве полимере који се чувају дуже време, контејнери треба да буду затворени, а стање материјала треба редовно проверавати, укључујући промене у боји, дисперзибилности честица и проводљивости. За течне или дисперзионе материјале, могу се додати одговарајући стабилизатори или се може користити хлађење да се спречи преципитација, агрегација или деградација. Научне и разумне мере складиштења могу не само да продуже радни век проводљивих полимера, већ и да обезбеде њихову стабилну проводљивост и поузданост у практичним применама.
